Psihopatija
Jedan od pionira iz oblasti psihopatije, Harvi Klekli, je sredinom prošlog veka formulisao 13 osobina koje, po njegovom mišljenju, definišu psihopatiju:
- Površni šarm i očuvana inteligencija
- Odsustvo zabluda i iracionalnog mišljenja
- Odsustvo nervoze i psihoneurotskih manifestacija
- Nepouzdanost, neiskrenost
- Nedostatak krivice i stida
- Antisocijalno ponašanje
- Nesposobnost učenja na osnovu iskustva
- Patološka egocentričnost i nesposobnost da se oseti ljubav
- Opšta siromašnost u socijalnim relacijama
- Nedostatak uvida u sopstvena mentalna stanja i ponašanja
- Nepostojanje sklonosti ka suicidu
- Impersonalni, trivijalni i loše integrisani partnerski i seksualni odnosi
- Neuspeh u praćenju i držanju do bilo kog životnog plana
Klekli je ove osobine izdvojio na osnovu kliničkog rada sa pacijentima. Međutim, on nije operacionalizovao psihopatiju.
To je kasnije učinio Robert Hejr, koji je na osnovu ovih indikatora sastavio prvi instrument za procenu psihopatije, PCL skalu (Psychopathy Check List). Procenu je vršio stručni procenjivač na osnovu strukturisanog intervjua i objektivnih podataka o ispitaniku iz njegovog dosijea, što znači da se ovakva metoda sprovodila samo u institucionalizovanim setinzima.
Faktorska analiza revidirane PCL-R skale je pokazala postojanje 4 faktora, a to su:
1. Interpersonalni stil (površni šarm, grandiozan doživljaj vlastite vrednosti, patološko laganje i manipulativnost)
2. Životni stil (potreba za stimulacijom/sklonost dosadi, parazitski životni stil, odsustvo realnih dugoročnih životnih ciljeva, impulsivnost i neodgovornost)
3. Afektivitet (odsustvo krivice, površne emocije, odsustvo empatije i neprihvatanje odgovornosti)
4. Antisocijalnost (loša kontrola ponašanja, rani ponašajni problemi, maloletnička delinkvencija, opoziv uslovnog otpusta/bekstva iz institucija i raznovrsnost kriminalnih aktivnosti).
Stavke iz PCL-R upitnika koje se nisu svrstale ni u jedan faktor su promiskuitetno seksualno ponašanje i brojne kratkoročne (van)bračne veze.
Dve vrste psihopatije
Karpman je smatrao da postoje dve vrste psihopatije – primarna i sekundarna.
Kod primarne, glavni izvor psihopatskih crta su biološki faktori. Kod sekundarne je ključan individualni razvoj, odnosno postojanje disfunkcionalne sredine sa prisutnim zlostavljanjem i zanemarivanjem, što dovodi do loše socijalizacije.
Blekburn je govorio o primarnoj i sekundarnoj psihopatiji u kontekstu prisustva i odsustva straha i anksioznosti. Kod prve su prisutni niska anksioznost i socijalna dominantnost, dok kod druge visoka anksioznost i socijalna povučenost.
Smatra se da su zapravo nesposobnost da se doživi strah i anksioznost, kao i nesposobnost da se odloži zadovoljavanje potreba, odnosno odsustvo inhibicije impulsa, dva sržna emocionalna deficita koja dovode do površnog afektiviteta kod osoba sa psihopatijom (tzv. model dualnog deficita).
Lajken je u svojim istraživanjima pokazao da se osobe sa psihopatskim crtama teže uslovljavaju pomoću straha, što može da objasni zašto te osobe ponavljaju situacije uprkos negativnim posledicama po njih.
Mitovi o psihopatologiji
Smatra se da osobe sa izraženim psihopatskim crtama poseduju superiornu inteligenciju. Međutim, ne postoji povezanost između psihopatije i inteligencije. Čak se pokazalo da na nekim testovima sposobnosti osobe sa psihopatijom mogu imati niže skorove, što neki objašnjavaju njihovom impulsivnošću i drugim crtama koje im obaraju postignuće.
Mnogi povezuju psihopatiju sa serijskim ubicama i silovateljima. Iako je tačno da mnoge serijske ubice i silovatelji imaju visoke skorove na psihopatiji (npr, Ted Bandi je imao skor 39 od 40 na skali psihopatije PCL-R), većina osoba sa psihopatijom ne počini zločine već uspe da se adaptira u društvu i zauzme rukovodeće pozicije u kompanijama. S obzirom na to da su korporacije orijentisane na profit, osobe sa psihopatskim crtama se često postavljaju na menadžerske pozicije jer ostavljaju dobar utisak i nemaju problem da zanemare potrebe podređenih radi dostizanja ciljeva korporacije.
Zanimljiv podatak: procenat osoba sa psihopatskim crtama na visokim pozicijama u korporacijama je oko 3%, a u opštoj populaciji 1%.
Često se mešaju pojmovi psihopatija i sadizam, ali nisu isto. Kod psihopatije nije cilj da se nanese šteta ili bol drugoj osobi, već da se postigne neki cilj, i ukoliko u procesu dostizanja cilja neko biva povređen, to je samo kolateralna šteta. Kod sadizma je cilj da se nanese bol drugoj osobi radi uživanja. Mnogi smatraju da je psihopatija mentalni poremećaj, ali se na nju gleda kao na crtu ličnosti koja postoji u opštoj populaciji, u većoj ili manjoj meri. Postoji antisocijalni poremećaj ličnosti kao psihijatrijska dijagnoza ali za to je potrebno da se ispune određeni kriterijumi.
Neki misle da psihopatija može da se leči ali često osobe sa izraženim psihopatskim crtama ne samo da su otporne na terapiju već zloupotrebe veštine stečene na terapiji, kao što su opažanje emocija kod drugih i ponašanje u skladu sa društvenim normama, radi postizanja svojih ciljeva i ponavljanja krivičnih dela.
Izvor: Međedović, J. (2015). Nomološka mreža psihopatije.
